Iako fizikalna terapija postoji već godinama, njeno praktikovanje u medicinske svrhe je još uvek relativno novo.
Koreni nekih od tretmana fizikalne terapije koji se danas koriste mogu se naći u drevnim grčkim, rimskim i egipatskim civilizacijama. Ove drevne civilizacije su koristile ručnu terapiju i vežbe za lečenje bolova i bolesti, kao i gimnastiku i vežbe pokreta za rehabilitaciju ranjenih vojnika.
Međutim, pokretna terapija u kojoj je fizikalna terapija danas najpoznatija došla je iz Azije. Narod Tao-Tse iz drevne Kine beleži neke od najranijih primera terapijskog pokreta „Cong Fu“, 3000. godine pre nove ere. Jednostavno rečeno, Cong-Fu je bila terapija pokretom koja se koristila za ublažavanje bolova.
Do 500. godine pre nove ere u staroj Grčkoj, lekar Herodik je prepisivao ručnu terapiju i vežbe za lečenje bolova i bolesti. Rimski lekar iz drugog veka Galen je navodno koristio gimnastiku, ili vežbe pokreta, da rehabilituje ranjene vojnike u Rimskom carstvu.
Hidroterapija, ili tretman pokretom u vodi, bio je popularan tretman lečenja u drevnom Japanu i Kini. Hipokrat je takođe preporučio hidroterapiju svojim sunarodnicima Grcima u 4. veku pre nove ere.
Svi ovi istorijski zapisi nam pokazuju da, iako su se tehnike fizikalne terapije možda promenile, rezultati su iznova i iznova testirani kroz vekove.
Savremene fizioterapijske prakse kakve danas poznajemo širu primenu dobijaju tokom 18. veka sa razvojem ortopedije. Švedska je bila prva koja je uvela fizičko vaspitanje u okviru Kraljevskog centralnog instituta za gimnastiku.
Zatim, 1887. godine, Švedski nacionalni odbor za zdravlje i dobrobit prepoznao je „fizioterapiju“ (još jedan termin za fizikalnu terapiju) kao održivu zdravstvenu praksu. Engleska i Danska su sledile njihov primer, uspostavljajući fizioterapiju kao validan tretman za bolesne i povređene pacijente.
Ako premotamo film još malo unapred, tačnije u Ameriku 1918. godine, grupa od 18 žena zvanih Reconstruction Aides davala je masažu i terapiju vežbanjem povređenim trupama u Prvom svetskom ratu. Na krilima tih uspešnih rezultata, Meri Mekmilan i neke od njenih saradnica osnovale su Američko žensko fizikalno terapeutsko udruženje 1921. godine.
Njihovo formalno obrazovanje bilo je kratko po današnjim standardima – samo četiri meseca – ali je odražavalo najnovije fizioterapijske prakse u Evropi.
Fizioterapeuti nastavljaju da igraju neprocenjivu ulogu u civilnim i vojnim službama i prateći trupe u svakom većem sukobu od Drugog svetskog rata.
Svetska organizacija za fizioterapiju danas izveštava o preko 660.000 fizioterapeuta širom sveta, a sama organizacija osnovana je 1951. godine, kao koalicija 11 međunarodnih udruženja fizikalne terapije.
Današnji fizioterapeuti čvrsto se oslanjaju na davno uspostavljene istorije rehabilitacije povreda, umirivanja bolova i poboljšanja opšteg blagostanja. Iako su akreditacije za bavljenje fizikalnom terapijom vremenom postale rigoroznije, rezultat je karijera efikasnija – i traženija – nego ikada ranije. Mogućnosti za istraživanje, kontinuirano obrazovanje i profesionalna specijalizacija čine karijeru u fizikalnoj terapiji ispunjavajućom i vrlo prosperitetnom.